-Ево, изволите! – рече Вујадин, пружајући папире службеници на шалтеру.

Она их на брзину прегледа, па навали да попуњава гомилу некаквих образаца, онда их све прогура кроз шалтер и даде Вујадину да их испотписује. Након потписивања, узе све обрасце назад и преко главе их баци на гомилу папира иза себе, а један, који јој остаде у руци, врати Вујадину и рече:

-Вујадине, добродошли на Небо. Од овог тренутка сте званично мртви.

-Хвала! – радосно се искези Вујадин, а онда се одједном згрози као да су га полили хладном водом:

-Молим?! Како? Па, рекли сте ми да је грешка!

-Јесте грешка и вратићемо вас међу живе, али морамо испоштовати законом прописану процедуру.

-Је л’?

-Овако, Вујадине… Отићићете у онај облак, тамо. – рече службеница показујући прстом – Тамо ћете узети образац М4. Три примерка. А, онда ће те отићи у агенцију…

-Викторија?

-Тако је!

-Госпођо, ја сам купио три М4 обрасца, однео их у агенцију на попуњавање и предао сам Вам их малопре. Бацили сте их на гомилу папира иза Вас.

-Знам, човече нисам луда.

-Па, што ми онда, поново, тражите све исто? Што ми не рекосте да Вам донесем одједном шест комада и да завршим посао, него ме шаљете по два пута за по три иста обрасца?

-М4 обрасци служе и за пријављивање и за одјављивање, зависно од тога у који квадратић на обрасцу се упише крстић. Са овим папирима које сте ми донели Ви сте се пријавили, а сада ми требате донети папире за одјаву.

-Зар ми нисте могли рећи да Вам одмах донесем папире и за пријаву и за одјаву?

-Слушај, бре, човече: овде су оваква правила. Ако хоћеш да те вратимо доле међу живе- поштуј их. Ако нећеш- остани мртав и склони се са шалтера. Је л’ ти јасно?!

-Јасно…

-Следећи!

Шта ће, куд ће- Вујадин и теча се упутише у облак у коме се продају М4 обрасци. Идући ка њему, мимоиђоше се са уличним дилером.

-Мртвачки динари, Мртвачки динари… – мумлао је себи у браду.

-Нека, хвала, не требају нам. – одврати му теча.

-Стани, течо. Требају нам. – рече Вујадин. -Имам само још два. А, морам да платим обрасце и попуњавање.

-Колико? – упита дилер.

-Чек’ да видим колико пара имам… – поче Вујадин да преврће по џеповима. -Дајте ми… шест. Је л’ може толико? Немам за више. – рече дилеру, пружајући му шесто динара.

-Седамстоосам динара, земљаче!

-Како седамстоосам? Зар није шесто?

-Није. Сад је курс стоосамнаест динара. Шест пута стоосамнаест је седамстоосам. Је л’ тако?

-Значи, сада је курс стоосамнаест?

-Инфлација, земљаче, инфлација!

-Е, благо мени. Чек да видим да л’ имам још  динара… Не вреди… Морам да узмем од пара које ми је дала једна баба да јој купим лекове. Ево ти стодесет. Задржи кусур.

-Хвала.

По обављеној трансакцији купише обрасце, однесоше их на попуњавање у агенцију, па се опет упутише у ред пред шалтером.

-Је ли, течо, је ли оваква зајебанција и за остале народе кад њихови припадници умру или је овако само код нас?

-Ко би га знао… Нико одавде није имао прилику да иде у друге делове Царства. Прича се да је  овако само код нас. И да смо то ми сами измислили. Кажу да ван нашег Чистилишта нема ни шалтера, ни образаца, ни агенција, Мртвачког динара и плаћања њиме. Само те одведу пред Светог Петра. Он те упути у Рај или Пакао и то ти је то.

-То је одлично!

-Јес’! До мојега! Одлично би било за тебе. А за овакве као ја? Шта мислиш, да ли бих ја могао да подмитим Светог Петра да ме избрише из евиденције, па да се мувам по Чистилишту до вечности? Мало сутра!

-То јесте…

-Па, јесте! И, зато, што је међу нама више оваквих као ја, него таквих као што си ти, због тога је све тако и организовано.

-Што јес’ – јес’…

Стигоше, по ко зна који пут, до реда испред шалтера и заузеше место у њему.

(наставиће се)