Вујадин Збуњен. Стар 34 године. Неожењен. Живи са родитељима. Становник престонице. Политички неподобан професор географије без посла у струци. Да је подобан, предавао би негде, ако не, географију, онда музичко, ликовно или грађанско право или било шта, само да има пун фонд часова. Тренутно запослен као геронтодомаћин.

Први стални посао после завршетка факултета му је, баш, дао елана и учинио му слику света лепшом. Ноншалантно и љубазно је пајао, усисавао, прао и распростирао веш, припремао јела по жељама и потребама особа о којима је бринуо, шишао их и бријао, мењао пелене и прао вештачке вилице, изводио псе у шетњу, скидао мачке са дрвећа… Радио је од јутра до мрака и није имао времена да прати дешавања у држави, па му је се живот у њој учинио подношљивим. Говорио је:

„Неко пије, неко се дрогира, а ја радим као геронтодомаћин.“

Тог дана је, као и увек, кренуо на време. Мрзео је да касни. Аутобус градског превоза је стигао по реду вожње. Као и увек-пун. Гужва, толика да и не мора да се држи за рукохвате-и да хоће, не може да падне. Срећом, врата и прозори су лоше дихтовали, па је промаја чинила путовање пријатнијим. Вујадин је стајао на метар-два од предњих врата. Слушао је како возач прича са неким:

-…И од тада, ја не коментаришем ништа. Да ја неког упозоравам да не може да уводи пса у аутобус, па да ме он после испребија? Ни случајно! Нека уведе и крокодила! Ја возим и ништа друго ме не интересује.

-А, тебе су само испребијали? Супер, човече! Ја сам схватио Ленку, да су те изболи ножем.

-Не, не! Јесу ме изболи ножем, али, прошле године, када сам радио као контролор, па сам једног типа који је се шверцовао, терао да плати карту. То сам једва преживео!

-Ууу, јеботе!

-Мајке ми! Кад сам се опоравио и вратио на посао, тражио сам да ме пребаце у возаче: мислио сам да је мање опасно. Кад налете та будала са псом: ја му не дадох да уведе џукелу у бус и он ми јеба мајку.

-Човече…

-Ма, иди, бре… Сад, нешто, покушавам преко радничког универзитета… Да се ишколујем за аутомеханичара, па да се пребацим да радим у гаражи ГСП. Јеботи ово све! Боље мастан и гарав, него испребијан и избоден.

-Паметно.

-Ш-ш-шта је ово?

-Које? Шта?

-Види, јеботе, ал’ су се поистезали к’о керови!

-Брате!

-Не могу да верујем!

Аутобус успори, па стаде. Вујадин се издиже на прсте, покушавајући да види, преко осталих шта се то дешава. Ни он није могао да верује својим очима. Насред улице, између бандера, је био раширен велики транспарент на коме је писало

„СВИ СМО МИ ЛЕЖЕЋИ ПОЛИЦАЈЦИ! НЕЗАВИСНИ СИНДИКАТ ПОЛИЦИЈЕ“,

а, по улици и тротоару, докле год је допирао поглед су лежали полицајци један поред другог и тако блокирали улицу.

-Блокада пута, народе! Одавде морате пешице!-узвикну возач и отвори врата.

„Јесмо ли стигли до краја?“, запита ниска старија госпођа из средине гомиле путника.

„Нисмо, баш, стигли, ал’ смо близу краја.“-кроз уздах, одговори возач.

Путници, у складу са законом и уставом, на миран и цивилизован начин, псовкама и погрдним речима, изразише незадовољство због близине краја, али, ипак, почеше да излазе. Возач је, поучен ранијим искуствима, стиснутих песница у положају ниског гарда, стојећи на седишту, пратио излазак путника.

Једна жена је, идући ка вратима, вукла дете за руку и говорила му:

-Видиш? Видиш што ти мајка каже да будеш полицајац кад порастеш? Смеш да штрајкујеш кад хоћеш и како хоћеш. Смеш да легнеш на сред улице и нико не сме да те склони. А, ти хоћеш да будеш бравар као тата… Да имаш газду и самар на леђима! Кад је тата смео да штрајкује, а камо ли да блокира саобраћај?

-Али, мама ја ћу да будем бравар у државној служби. Нећу да радим за приватнике. И опет ћу моћи да лежим на улици.

-Ја ти причам шта ти је сигурно, а ти ради како хоћеш!

Вујадин изађе из аутобуса и не желећи да хода између густо збијених полицијских тела, скрете у једну бочну улицу с намером да заобилазно стигне до циља. Она није била захваћена полицијским штрајком и могао је слободно да корача, а да не нагази на неког представника закона. Осети олакшање и пусти корак. Дође до краја улице и стаде на пешачком прелазу. Неки људи су претрчавали преко, иако је семафор показивао црвено светло. Он је чекао зелено. У себи је мислио:

„Што је сигурно-сигурно! Чекам… Стрпљен-спашен!“

Појави се зелено. Вујадин крете. Био је сам на „зебри“, јер су сви прешли преко претрчававши током црвеног светла.

„Ризикују живот због неколико секунди времена. Будале… И шта мени фали што сам чекао?“-одавао је признање сам себи гледајући у семафор.

Зачу шкрипу кочница и угледа црни џип затамњених стакала како налеће на њега. То је задње што је чуо и видео…