-Не знам како се зове страх од шалтера, али осећам да болујем од њега. – јадаше се Вујадин.

-Јеби га… Тако ти је то. Издржи још мало. – тешио га је теча.

-Питам се, колико ли је времена прошло од кад сам погинуо?

-Не знам. Рекох ти да се овде време не рачуна. Уосталом, још мало, па смо стигли до шалтера и онда је крај твојим мукама.

-Још мало? Па,ми смо на, брат- брату, на педесет метара од шалтера!

-Јесте, али кад смо стигли, били смо на, сигурно, петсто метара од шалтера. Шалтер се није ни видео. А, сад се шалтер сасвим лепо види. Ево, можеш да чујеш и како се људи свађају са шалтерском   службеницом. То је знак да смо близу.

-Гле! Опет је дошао онај мајстор да оправља монитор.

И, стварно, мајстор је се вратио да поново покуша да поправи монитор, али му људи у реду нису дозволили да прекида рад шалтера, него је морао да га на брзину скине, а онда је сео поред шалтера и оправљао, држећи га на крилима. Радио је гласно псујући. Помињао је мајку преварантску и семе лоповско. Питао је се за који (један део мушког тела) му треба да вади из (један део женског тела) трње, кад су други купили кајмак, а продавали сурутку народу.

-Шта Вам значе све те псовке? Ја Вас стварно молим да прекинете, јер ми је, заиста, непријатно! – узвикну једна госпођа из реда, држећи отворену шаку на грудима.

-Значе да се други јебу, а ја стењем. А, теби, ако је непријатно, ти набиј прсте у уши и одма’ ће  ти бити лакше!

-Ииијууу!

-Јесте, госпођо: „Ијуу!“. И, пусти ме да радим!

Свему једном дође крај, па и чекању у реду. Вујадин и теча стигоше до шалтера.

-Ево, изволите…

-Хвала…

-Је ли то све од папира који ми требају?

-Само да погледам… Јесте. То је све.

-Значи, завршио сам са небеском администрацијом?

-Само да ја попуним, још неколико формулара и да ми их Ви и Начелник шалтерске службе потпишете и то је то.

-Е, хвала ти Боже!

-Молим Вас, немојте помињати Бога без…

-Знам, знам! Извињавам се! Спопала ме еуфорија, па сам се заборавио!

Службеница навали на посао, а Вујадин се задовољно насмеши и намигну течи. Службеница му кроз шалтер протури гомилу некаквих папира да и испотписује. Мајстор је за то време разговарао са монитором као са живим створењем, седећи поред шалтера и склапајући га на крилу:

-Крнтијо разјебана, доста си за џабе висио. Не прорадиш ли чекић ће да ради. Је л’ јасно? Јебем ли ти мајку, ти ћеш мене да јебеш?!

Вујадин се орасположио, па му је мајстор симпатичан са том својом причом:

-Може ли, мајсторе?

-Сад ћемо да видимо. Требало би да може…

Службеница устаде и довикну Вујадину:

-Идем до шефа да потпише Ваш Налог за депортацију међу живе.

-Нема проблема.

-Е, сад да видим шта сам радио. – рече мајстор. – ‘Еј, земљак, – обрати се течи, показујући на један тастер на монитору- притисни овде кажипрстом да видим да ли ради.

-Е, немој мене, молим те!

-Што? Не волиш да знаш шта се ради доле?

-Нека, вала. Доста ми је што знам шта се ради овде.

-Дај, бре, само да га испробам.

-Ама, нећу, човече! Мани ме се!

-Дајте мени. Ја ћу! Где требам да притиснем? – рече Вујадин сав раздраган.

-Овде, кажипрстом: да ти очита отисак прста и да ти покаже шта се дешава на Земљи, а има везе са тобом.

-Мени, баш и не запиње да знам, пошто се враћам доле, ал’ нема везе. Ево! – Вујадин притисну дугме.

Појавише се црно- беле линије, а мајстор и даље седећи, окрете монитор према себи:

-Ааа, ради! Слика је мало лошија, али се види… Шта се ово види?

-Шта се види? – упита Вујадин и наже се преко монитора да осмотри. И теча приђе са стране.

-Чек’, чек’, да мало изоштрим…

-Гробље?

-Гробље…

-Што гробље?

-Па, вероватно имаш неке везе са гробљем? – одговори мајстор.

-Вала, никакве!

-Кад си умро? Мислим по земаљском рачунању времена?

-Нисам умро. Погинуо сам. Била је среда. Јутро… Е, сад, колико је прошло од тада- не знам.

-Богами… Јеси ли ово ти? – упита мајстор показујући на крстачу изнад свеже хумке коју су гробари управо обликовали. Писало је:

1978

 Вујадин Збуњен

2012

-Јесам… – једва проговори Вујадин.

-Шта си радио до сада, црни човече? Што ниси одмах стао у ред, чим си дошао у Чистилиште? Сахранили те, а ти још ниси стигао до шалтера .

-Шта сам радио…? Ех… „Шта сам радио?“ Чекао сам…

-Ма, добро… Важно је да ради! – задовољно закључи мајстор.

Вујадин се наслони леђима на шалтер и ухвати се рукама за главу, гледајући негде у даљину. Теча је покушавао да га утеши, али му није полазило за руком да нађе праве речи:

-Смири се, Вујо… Смири се…

Иза леђа, Вујадин зачу лупање по шалтерском стаклу. Окрете се  и виде службеницу.

-Ево вашег Налога за депортацију међу живе. Идите до капије и покажите га портиру.

-Мене су, већ, сахранили.

-Уууу… Па, кад пре?

-Изгледа да су пожурили због врућине. – иронично зарежа Вујадин.

-Могуће..

-И, шта сад? Како да ме вратите међу живе, кад сам сахрањен?

-Не знам. Ми смо наш посао одрадили. Није наше да Вас ископавамо из гроба.

-Је л’?

-Да. Ако хоћете, можемо Вас вратити међу мртве.

-Па, нема ту хоћу- нећу! Морам! Боље да останем мртав, него да оживим у гробу!

-У реду. Написаћу у напомени да, ипак, желите да останете мртви.

-Не желим! Морам!

-Молим Вас, будите мало тиши. Видите онај облак, тамо? У њему ћете купити три обрасца М4 и однећете их на попуњавање у агенцију која се се налази у…

КРАЈ