Време је споро протицало. Вујадин је мењао саговорнике. Различити људи, из различитих места, различитих занимања, неки занимљиви, неки досадни, неки паметни, неки блесави. Онда се сети својих родитеља и сестре и беше му жао. Вест о његовој смрти је сигурно стигла до њих. Замишљао их је како плачу и наричу за њим. Кривио је себе зашто се није јавио оцу и мајци, пре него што је пошао на посао да га тај задњи пут виде живог. Пошао је пре њиховог буђења. Практиковали су да до касно у ноћ гледају риалити шоу „Фарма“, па су зато, ујутру, касно устајали. Било му је жао да их буди. Зато им се није ни јавио.

-Мада- размишљао је- смрт и није толико страшна, колико је се људи плаше. Јесте да се мало чека, али, јеби га, ништа страшно. Ја сам чекајући на посао, навикао да чекам, па ми ово и не пада тешко. Где ли ће ме сместити? У Пакао или Рај? Требало би у Рај. Нисам, баш, неки грешник, ако се не рачуна она колекција порнића у компјутеру. Пун хард диск. Ако ми то не узму за зло- гарантовано идем у Рај. Нисам крао, нисам убијао, нисам лагао, нисам пожелео туђе… Скоро никад. Добро… јесам мало пожелео туђе кад је се ујка Драгиша оженио пети пут и то са оном што је била две године старија од мене, али шта да радим? Све у свему- имам шансе.

Из размишљања га прену неки жамор. Виде анђела како долази. Неки су га радосно поздрављали, неки су га псовали, неки су га немо посматрали.

-Па, ‘де си, бре, брате мили, ако знаш за Бога? Поцркасмо!

-Не брините, нећете поцркати. То вам се само чини. Мртав човек не цркава. – одговори анђео љубазно се осмехујући. -‘Ајмо, ко је следећи?

-Ја!!! Ја!!! Ја!!! – громогласно узвикнуше сви и потрчаше према анђелу.

Анђео подиже руке, збуњено одступи уназад и рече:

-Станите људи! Не можете сви бити први. Ваљда постоји неки редослед? Ваљда знате кад је ко стигао?

-Знамо: ја сам сад на реду!

-Знаш ти до мојега: ја сам сад на реду!

-Господине, анђеле, сећате ли се да сам ја стигао још кад сте одводили ону бабу што ју је убио унук због 200 динара. Сећате се? Од тада сте поодводили све испред мене и ја сам сад на реду.

-Е, вала, зајеби мало, господине! Ја сам сад на реду! Ја! – узвикну она госпођа која је умрла грешком лекара, гурајући се кроз гомилу у правцу анђела.

-Смртници, станите! – грмну анђео. – Морате поштовати ред. Одводим вас онако како сте пристизали. Или утврдите којим сте редоследом долазили или вас не водим никуда. Остаћете на овом облаку, доклегод се не договорите. Јасно?!

-Јасно…

-Узмите папир и оловку и направите списак по коме ћу вас одводити. И свако ко дође убудуће нека се упише. Је л’ јасно?!

-Јасно…

Мало се свађаше, али на крају, ипак, саставише списак и предадоше га анђелу. Испостави се да је она хистерична госпођа, ипак, прва. Анђео је узе за руку и одведе је негде у облаке. Остали поседаше и осташе на чекају дубоко уздишући.

Вујадин је и даље размишљао о животу, породици и пријатељима. Пристизало је још смртника и сви су се чудили и питали зашто их издвајају. Ни сам не зна колико је чекао, кад анђео прочита његово име:

-Вујадин Збуњен!

-Ја! – узвикну Вујадин скочивши на ноге и кренувши ка анђелу.

-Рођен 28. јуна1932. године у Сремској Митровици од оца Миленка и мајке Анђелије? – настави анђео, а онда подиже поглед са папира и збуњено зину у Вујадина који на тренутак застаде кад зачу генералије које нису његове.

-Не. Рођен 28. јуна 1978. године у Београду од оца Зорана и мајке Славице…

-Е, јеби га! – узвикну анђео.

-Молим? – упита Вујадин.

-Не могу да верујем! Па, тако нешто само код вас  може да се догоди! Да ли ви умете да урадите нешто како треба или само правите срања? Па, боље да су ме у Пакао послали, него што ме казнише да радим са вама!

Вујадин збуњено рашири руке:

-Не разумем…

-Грешком си погинуо, момче! Грешком! Требало је да погине човек који има исто име и презиме као и ти. Њему је било суђено да погине данас. А, теби је суђено да умреш природном смрћу у 79. години. Међутим, помешали су вам документа и наместили су те да погинеш ни крив  ни дужан.

-И, шта сад?

-Ништа… Моје је да те одведем до вашег чистилишта, а тамо ће ти после рећи шта да радиш даље.

-Значи, ја нисам мртав?

-Јеси! Мртав си, али си грешком мртав.

-И коме ја, сада, да се жалим? Имам ли право жалбе?

-Тамо код вас можеш било коме да се жалиш. Све једно ти је.

-Па, хоће ли ме вратити међу живе, кад се грешка исправи?

-Требало би…

-Јесам ли ја први случај да се направи таква грешка или их је већ било?

-Ти си им милион и прва грешка. – рече анђео смејући се кисело – Код Вас је сасвим нормално да помешају жену и мушкарца, бабу и девојку, деду и младића, да један човек умире по два-  три пута… Код тебе је још и добро: поклапа ти се име и презиме. Некад се дешава да човек умре ни крив ни дужан, само због истог имена и места становања. Не гледају ни презиме, ни ЈМБГ… Ништа! Једном смо грдно време провели тражећи неку бабу која  је требала да умре. По вашим документима је била жива, али је нигде нема. На крају се испостави да је баба мртва, дуже од 10 земаљских година.

-Страшно!

-’Ајде, бре, води га, јебо га отац! Видиш колико нас има. Свакога прозовеш, узмеш га за руку и одведеш га, а са њим си се распричао, па не помишљаш да кренеш! – узвикну један средовечни дебељко, машући испруженим рукама у правцу анђела.

Анђео га погледа, па окрете главу на супротну страну, преврте очи у знак беса и муке, дубоко уздахну, ра се окрете Вујадину, узе га за руку и рече:

-Идемо.

(наставиће се)