Тешко је рећи колико је времена прошло, док не зачу неки металан звук. Кључ у брави! Капија се отвори уз шкрипу.

-‘Ајде, Слуђен, упадај!

-Збуњен!

-Добро! Збуњен.

Вујадин устаде, протеже се, па уђе у Чистилиште.

Ни по чему се није разликовало од остатка неба, осим што су којекакви отпаци били разбацани свуд редом по мало. У даљини је видео много људи. Сви су се размилели и сви иду или се враћају од негде. Само у близини капије не беше никог осим портира који му пружи руку:

-Добро дошао на небо, Вујадине.

-Хвала! – рече Вујадин, па хтеде да дода и -Боље Вас нашао. – али, ипак, заћута.

-У оном облаку су ти шалтери за пријављивање. – упути га портир, показујући руком.

-Хвала…

-Нема на чему.

Крете према шалтерима и приближавајући им се, полако се умеша међу остале људе. Људи као и они на Земљи. Неки иду својим послом и не гледају ни лево, ни десно. Неки стали и зинули у Вујадина, ваљда зато што су видели да је управо ушао на капију, па се надају да је можда неко од њихових познаника или рођака. Журио је да што пре стигне до шалтера, да исправи грешку и врати се на Земљу да преживи преосталих 45 година живота.

Један човек стаде испред њега:

-Вујадине, ти си?

-Течо!

-Па, шта ћеш ти овде?

-Убио ме неки мајмун на пешачком прелазу. Грешком! Требало је да погине неки деда који се зове исто као ја, а он убио мене. Тако ми рече анђео који ме је довео овамо.

-Уф, уф, уф.. Грешком. Добро. ‘Ајмо на шалтер да не губиш време. Причаћемо уз пут.

-Нисам се надао да ћу те затећи овде. Колико година има од како си умро?

-Девет земаљских.

-Девет! А, што „земаљских“?

-Овде се време не рачуна као доле. Небо је ванвременска зона. На њему нема јуче, данас и сутра. Постоји само вечност. Једноставно речено, овде се време не мери и зато се не зна колико шта траје.

-Ааааа!

-Да, да.

-И ти си овде, већ девет година? Још те нису послали у Рај?

-Нису. Право да ти кажем, сумњам да би ме послали у Рај. Начуо сам да су ми наменили Пакао. Јесте да си био мали, али сећаш каква сам све срања правио доле?

-Сећам се. Колико си пута, само тетку, ни криву ни дужну испребијао!

-Ма, то су ситнице… Радио сам и горе ствари. Него, кажем ти, наслутио сам да ће ме послати у Пакао, па сам потегао неке везе да ми се досије стави на дно фиоке и да се, што је могуће дуже, загуби. Изгледа да су га заувек загубили, јер сам добро „подмазао“.Овде јесте лоше, али је боље него у Паклу.

-Углавном… снашао си се?

-Не жалим се.

Стигоше до облака са шалтерима. Низ шалтера толико дуг да се не може пребројати колико их има. А, изнад сваког шалтера по један монитор.

-Аууу, колико шалтера! – узвикну Вујадин. – Добро је да нема гужве. А… не може ни да је има поред оволиких шалтера! – додаде одушевљено.

Теча се насмеја из свег гласа.

-Шта је било? Шта ти је смешно?

-Па, је ли ти видиш раднике на неком од ових шалтера?

Вујадин застаде, погледа све шалтере које је могао обухватити погледом и схвати да не раде.

-Шта му ово значи? Ниједан не ради?

-Један!

-Који?

-Задњи. Тамо, на крају реда. Далеко је, па се не види.

-Оволико шалтера, а само један ради?!

-Да, да. Оволико шалтера, а само један ради. Тачније: двеста шалтера, а само један ради.

-Што су правили оволико шалтера, кад само један користе?

-Наша посла…

-Боже, Боже…

-Не спомињи Бога, без преке потребе. То је овде противзаконито!

-Извињавам се.

Кретоше према шалтеру који ради. Угледаше га издалека, тј. прво угледаше ред испред шалтера. Био је дугачак око километар.

Стадоше на крају реда. Вујадина ухватила нервоза, па га не држи место.

-Је ли, течо, а јеси ли сигуран да ја требам да се пријавим на овај шалтер? Ја сам грешком мртав. Мислим, да не губим време чекајући овде, ако не треба.

Теча слеже раменима:

-Не знам. То је једини шалтер за пријем, овде у Чистилишту. И ја сам се на њега пријавио кад сам стигао.

-А, да одем до шалтера и питам?

-Пробај… Ја ћу остати овде да ти чувам место у реду.

-Одох!

Ишао је поред људи у реду и осећао њихове љутите погледе:

-Сигурно мисле да хоћу да се убацим преко реда. – помисли.

Стиже до шалтера. Шалтерска службеница, као и човек који је био на реду нису ни обраћали пажњу на њега, али човек који је био други у реду зарежа као бесан пас:

-Куда?

-Само да питам нешто. – љубазно му одговори Вујадин.

-Да питаш? А? Е, видиш, и ја чекам да нешто питам.

-Добро, питајте Ви, па ћу ја после Вас.

-Младићу, после њега сам ја! – узвикну жена која беше трећа у реду.

-Госпођо, само да питам нешто. Стварно! Часна реч!

-Знам! Сви би само да нешто питају, а ми чекамо као будале!

Зачу се лупање по шалтерском стаклу. Вујадин се окрете и угледа шалтерску службеницу како   нервозно виче. Стаклена преграда јој је пригушлвала глас, али је јасно чуо:

-Молим Вас да будете тиши! Не могу да радим!

Вујадин прискочи шалтеру:

-Молим Вас, само да Вас нешто питам!

Иза себе је чуо канонаду псовки и увреда.

-Станите у ред! – узвикну господарица шалтера.

-На крају сам реда! Дошао сам, само да питам, па ћу стати у ред.

-Господине, станите у ред. Кад дођете до шалтера, све ћу вам рећи.

-Па, је л’ се овде све завршава?

-Јесте! Овде се све завршава. Иди, сад и стани у ред! – колико је дахтала, стакло на шалтеру замагли, па мораше да га обрише рукавом.

-Је ли постоји, овде, неки шалтер за информације? – узвикну Вујадин окрећући се према људима у  реду.

Неколико њих га немо посматраше, вртећи главом лево- десно у знак негативног одговора.

Вујадин се снуждено врати на крај реда.

(наставиће се)