Кретоше кроз облаке. Анђео је ћутао. Вујадин га је посматрао. До пре неколико сати није ни помишљао о смрти, мислио је да су анђели теолошка фантазија, а небо гомила облака. Сада је мртав, анђео га води по небу које је заиста „онај свет“. Невероватно! После дужег оклевања обрати се анђелу:

-Знате, ја не познајем хришћанску науку, али колико се сећам, сваки анђео има своје име…

-Добро се сећаш.

-Волео бих да знам који ме анђео води. Ако смем да знам… Мислим… како се Ви зовете?

Анђео га прекорно погледа, опет дубоко уздахну, па одговори:

-Овде ме нико не зна по имену. Само по надимку. Зову ме Куцкало.

-Куцкало?

-Да. И био бих ти врло захвалан да ме не питаш зашто.

-О.К. Нећу!

Како су одмицали, тј. примицали се циљу, облаци су постајали све гушћи, црњи и олујнији. Стигоше пред циљ: огроман зид коме се није могао назрети ни почетак, ни крај, начињен од олујних облака. Вујадин запази да се на једном месту на зиду налази капија. Дођоше испред ње.

Куцкало му пусти руку и рече:

-Стигли смо. То је ваше Чистилиште.

-Наше?

-Да. Ваше.

-А, који смо то ми, па је оно наше?

-Срби, Вујадине, Срби.

-Стварно?

-Стварно.

-Чистилиште само за нас?

-Само за вас.

-Значи, истина је да смо небески народ? – усхићено упита Вујадин.

-Ма, како да нисте. Сад ћеш видети колико сте небески народ, кад уђеш унутра и видиш како функционише.

Вујадин није крио одушевљење:

-Човече! Не могу да верујем. А, како се улази унутра? На ова врата?

-На та врата. Викаћеш неко време, док те не чују, а онда ће ти отворити и пустићете унутра.

-Неко време? А, колико му то дође?

-Па, рецимо 2-3 земаљска сата. Отприлике, таман, кад малаксаш и заболи те грло од дреке и вике, они ће те чути. Али, мораш да вичеш гласно. Будеш ли мало тиши, можда ће то потрајати и 5-6 сати. Што си бучнији, то је боље– краће ћеш чекати.

-А, да их Ви позовете? Можда ће, онда, раније отворити?

-Не! Мој задатак је да те доведем довде и да те упутим како да уђеш. Ја сам свој задатак извршио. Збогом смртниче Вујадине! – рече Куцкало, замахну крилима и вину се у облаке.

-Збогом, анђеле Куцкало!

Вујадин приђе капији и учтиво покуца. Ништа. Покуца поново и опет ништа. Покуцао је још неколико пута са истим резултатом. Реши да, ипак, користи глас:

-Добар дан! Има ли кога?

Мир и тишина.

-Извините! Има ли кога?

Нема одговора.

-Ехееееј! Има ли кога? Отворите ми, молим Вас!

Нико се не одазива.

Вујадин је дозивао и дозивао, али безуспешно. Што је време више одмицало, био је све мање учтив у дозивању, јер су га нерви издали:

-Ееееееј! Јесте ли глуви?

Касније је се обраћао са:

-Ало, брееее! Отварајте ово!

Покушао је и са:

-Па, отворите, пичка му материна!

Нико се не огласи.

Онда је комбиновао шутирање капије ногама уз коришћење псовки и погрдних израза, али и даље се ништа не деси са друге стране.

Већ је почео да губи глас и наду, једва успевајући да тихо изговори „ Молим Вас, отворите!“, кад се са друге стране капије зачу глас:

„Шта ћеш који курац?! Што си навалио?!“

Вујадин скупи снагу:

-Молим Вас, отворите ми да уђем.

-Па, је л’ може то полако да се каже? Да се не виче тол’ко? Навалио си ко руднички во!

-Извините, молим Вас. Дуго чекам, а погинуо сам грешком, неког одавде на небу. Па, сам дошао да се та грешка исправи. Остало ми је још 45 година живота.

-А, ко ти је то рекао?

-Куцкало. Анђео…

-О-хо-хо! Е, наш’о си ко ће да ти каже. Он да нешто зна не би га звали Куцкало.

Кревељи се и подругљиво имитира Вујадина:

– Рек’о ми Куцкало.

-Па, добро, ако није тако, Ви ми реците како јесте, само ме пустите унутра. Молим Вас!

-Стани само да нађем кључ. Ало, бре, ’де је кључ од капије?

-Па, је л’ није у брави? – зачу се други глас иза капије.

-Није!

-Опет га сакрили идиоти! Мајко моја, само се мало померим од капије и они га одмах сакрију. Ало, ти испред! Како рече да се зовеш?

-Вујадин, господине! Вујадин Збуњен!

-Не питам те какав си, него како се зовеш!

-Тако се зовем! Име ми је Вујадин, а презиме Збуњен. Збуњен је презиме, као што је Украден, Поплашен…

-Попишан! – добаци неко са оне стране капије и зачу се гласан смех више особа.

-Молим?!

-Кажем: „Мораш још мало да сачекаш, док нађем кључ од капије. Чим га нађем, отворићу.“ Седи ту и чекај.

Вујадин се скљока уз капију и седе наслонивши се леђима на њу:

-Ипак је смрт страшна. – рече сам себи.

(Наставиће се)