Зоран Ђинђић.

Први демократски премијер постмилошевићевске Србије. Мучки убијен у атентату који је био велико финале велике и врло провидне завере великих размера. Пошто је се то одиграло у Србији, а у њој је немогуће утврдити ни који је дан имеђу среде и петка, да ли је Јануар зимски или летњи месец, нити која река протиче испод Савског моста, није било могуће ни утврдити праву истину о тој трагедији.

Легенда каже да ће се Зоран вратити да помогне српском народу, онда када системска корупција дође дотле да нико неће ни „Добар дан“ да ти каже, ако му не даш десет евра и када мафија преузме државне институције.

Година 2012. Март месец. Седиште Демократске странке. Сви чланови главног одбора су на прослави добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ. У згради су остали само портир Марисав и чистачица Љубинка. Тачније само Љубинка, јер је Марисав побегао пре истека радног времена, пошто му је синовац шеф страначког обезбеђења, па може да „’вата кривину, кад год му је воља“.

Љубинка је привела посао крају. Остало јој је да, као и увек на крају дана, скине председникову урамљену фотку са зида, обрише је и изгланца. Тако налаже статут партије. Председник је на фотографији, као и у природи, врло леп, али кад му Љубинка изгланца портрет, он се сија ко јарко Сунце, па зрачи неком, још већом лепотом. Због ревносног одржавања председникове фотографије, Љубинка је добила трособан стан, место у управном одбору НИС-а, место заменика директора у Владиној агенцији за за бројање до стоједан и назад и звање почасног доктора наука на једном приватном универзитету. Није, баш много, паметна, али је вредна и одана странци докле год има користи од чланства, па је као таква врло корисна.

Баш кад је се Љубинка попела на фотељу да окачи председников изгланцани портрет, зачу да неко куца на вратима. Помисли да је то Марисав:

-Марисаве, не зајебавај се. Иди натегни мишоловке на поткровљу, па да идемо у пизду материну. Уморна сам к’о куче.

Врата се лагано отворише, а Љубинка врисну из свег гласа. На вратима је стајао човек који је невероватно личио на покојног премијера Ђинђића.

-Аааааааааа!- заурла Љубинка.

-Смирите се, госпођо! Смирите се! Не бој’ те се? Нећу вам ништа.

-Аааааааааа!- била је упорна Љубинка.

-Госпођо, не бој’те се. Ја сам Зоран Ђинђић. Препознајете ме?

-Аааааааааа!- Љубинка је, већ, била досадна са толиком вриском и дреком.

-Госпођо, смирите се. Дошао сам да спасим Србију. Дошао сам да остварим пророчанство. Дошао сам свима да помогнем. И Вама…

-С-с-ст-т-тварно?- муца уплакана Љубинка.

-Стварно.

-А, ка-а-а-к-о-о-о?

-Да наставимо тамо где сам стао. А, како се Ви зовете? Коју функцију Ви имате у странци?

-Љу-бин-ка. Чистачица сам-промуца Љубинка.

-А, где су остали?

-На прослави. Добили смо статус кандидата за чланство у Европској унији, па прослављају.

Премијер сумњичаво-иронично заврте главом:

-Статус кандидата? Стварно? Нисам знао. Баш лепо! Мени је само речено да је ситуација критична и да идем да спасим шта се спасти може, али ако смо добили статус кандидата, то значи да смо далеко догурали и да ситуација и није тако лоша.

-Паааа… и није… лоша. Мислим… ситуација.-поче Љубинка поново да замуцкује.

-Е, ишао бих право сада на прославу, али се плашим да ће се сви разбежати кад ме виде, пошто ми се нико од њих не нада. Нема везе… Сачекаћу до сутра.

-Како год Ви хоћете, господине Ђинђићу.

-Него, реците ми укратко каква је ситуација у земљи? Ваше мишљење…? Сигурно није толико лоше кад смо кандидат за чланство у Унији?

Љубинка стиснула уста и надула образе, па се премишља шта да каже, а да не прекрши страначку дисциплину.

-Реците ми, Љубинка, каква је ситуација у странци? Расте ли нам број чланова? Прилазе ли нам људи? Извините што сам овако нападан, али сам жељан да сазнам шта је се дешавало за сво ово време, док ме није било. Седите, молим Вас. Не морате стајати тако мирно. Ево, и ја ћу сести.- насмејано и љубазно јој се обраћа повратник са оног света.

Ђинђић седе, а Љубинка се скљока у фотељу.

-Дакле, како је Демократска странка? Имали ли подршку у народу?

-Има…

-Је л’ се људи учлањавају? Ко нас подржава? Који слојеви друштва?

Љубинка се мало охрабри, обриса сузе, па поче да хвали партију:

-Сви… Сви слојеви. Коме год треба посао или да избегне какво кривично гоњење, он се учлани код нас. Учлањавају се и млади и стари. Имамо десет бригада бивших социјалиста и још толико бивших јуловаца у својим редовима. Имамо чланова к’о мрава. Омасовили смо се као Савез комуниста пред распад Југославије.

Повратник је подозриво гледа:

-Лепо, лепо… Е, баш ми је драго да је странка бројчано ојачала. Некада је имала врло мало чланова. Људи су се плашили да нам се прикључе, а и било их је срамота да се учлањују, ако нису факултетски образовани, јер су Демократску странку основали еминентни интелектуалци.

-Ууу, није више тако, господине Ђинђићу! Задњих година је се учланила читава армија неписмених. Не знају ни да се потпишу. Такви нам обично воде, општинске одборе. Ихххх, што они воле Демократску странку! Па, они су у стању да бију сваког ко каже нешто против нас.

Повратник се кисело смеје:

-Ако, ако! Тако и треба! Зашто се зовемо Демократска странка, ако не дајемо подједнаку шансу свима.

-Примамо ми људе и из других партија. Не само бивше социјалисте и јуловце. Ко год хоће да постане члан-ми га примимо. Имамо и много чланова, полицајаца за време Милошевићевог режима који су пребијали народ на демонстрацијама. Увидели су своју грешку, искрено се покајали и примљени су. Не можете да замислите како је то лепо, кад на партијском састанку седе један поред другог бивши Милошевићев кер и некадашњи демонстрант. Причају ко рођена браћа, иако му је полицајац, пре петнаест година ломио и ребра и кичму.

-Драго ми је да су разлике превазиђене и да не постоје „ми“ и „они“.

-Ма, какве поделе! Демократска странка, само што воду и ватру није ујединила. Код нас, испред зграде, кучићи и мачке спавају заједно!

-То су лепе вести: Демократска странка уједињује Србију! А, како напредује борба са криминалом?

-Лепо. Лепо напредује! Баш добро! Нема много криминалаца ко некад. Сад је, отприлике, на десет становника по један криминалац. У ствари, криминала, скоро да и нема, јер ко је блесав да се бави криминалом, па да га називају криминалцем, кад може да се бави политиком и да га ословљавају са „господине“? Уствари, више се и не користи реч  „криминалац“… То се сада каже „контроверзни бизнисмен“… Разумете?

Премијер је гледа трљајући врх браде кажипрстом. Љубинка се испрси, па одлучно рече:

-Значи… хмм…  мој коначан одговор је „Криминал је искорењен.“

Сада се у премијеровом гласу осећа иронија, али Љубинки ИQ не дозвољава да то примети.

-Искорењен криминал! Невероватно! Јесу ли земљу од криминалаца чистили по списковима из оне „Беле књиге“ (#) коју сам ја наручио од полицијаца и безбедњака?

(#) –Извештај којег су по захтеву покојног премијера саставили МУП и БИА и представљао је комплетан извештај о криминалу у Србији у то време.

-Па, хтели су, али нису могли…

-Зашто?

-Неко ју је украо. Тражили су је и тражили, ал’ је нису нашли… И још увек је траже.

-Украдена?

-Јесте-украдена. Полиција је се грдно намучила. Све су морали да хапсе по сећању. Знате: јесте-није, ухапси га-пусти га… Ко може да упамти целу књигу?

-Штета… Колико је месеци истраге утрошено да би се написала та књига. Љубинка, извините што сам оволико радознао, али сам дуго био изван догађаја, па бих волео да све одједном сазнам. Знате ли шта ме још интересује?

-Уххх… Не знам.

– Интересује ме истрага о атентату на мене. Питаћу ја сутра министра полиције, али бих волео да ми кажете, укратко, јесу ли све разјаснили?

-Све! Све се зна: и да сте убијени, и ког сте датума убијени, зна се и да сте мртви, зна се чак и на ком гробљу и на којој парцели сте сахрањени.

Премијер је, тако се барем, Љубинки чини, одушевљен оним што је чуо:

-Невероватно! Драго ми је да је правда задовољена. Заиста не знам зашто су ме слали назад. Збуњен сам. Ви ме Љубинка, ваљда, не лажете?

-Ја! Таман посла! Па, што бих?

-Ма, не сумњам у ваше речи, већ ми звучи невероватно да је Србија за тако кратко време достигла такав ниво. Него, рекли су ми да је и ситуација у култури и образовању лоша…- повратник је и даље ироничан.

-Па, култура нам и јесте била у кризи неколико месеци, док је Цеца била у затвору. Сад је, већ, боља ситуација: изашла је из кућног притвора, снима нови албум… Што се тиче образовања и ту је кренуло на боље. Сад је модерно да си образован. Има ових приватних факултета… Одеш, уђеш ко полуписмен, изађеш ко доктор наука! А и доста се чита: сви се жале да им краду књиге. И књижари и библиотекари и улични продавци…

-Одлично, Љубинка, одлично!

-Него шта, него одлично. Видите да сте се за џабе потрзали да долазите. Оно што се каже: „Ми идемо Вашим путем.“

-Ви, не бисте волели да ја останем на овом свету?

-Ма, не. Него, мислим… да Вам се душа смири.

За то време, испред зграде стаје џип са затамњеним стаклима. Из њега излази један члан Главног одбора странке, а у њему остају још тројица страначких колега, такође чланова Главног одбора.

-‘Еј, бре, Видоје, ‘де ћеш? Идемо, бре, на неки сплав, да прославимо до краја. Јебеш ону Арену, кад те снимају са свих страна!-узвикује један из џипа.

-Србија, Србија, Србија!-узвикују двојица, а трећи притиснуо сирену аутомобила и не пуста је.

-Чекај мало, Милоје. Љубинка ми је јавила да је у згради, на поду, нашла моју страначку чланску карту. А, сад видим да ми у џепу нема, ни чланске карте Савеза комуниста. Вероватно ми је она испала негде у згради.

-Дај, бре, тражи је сутра! Идемо у провод!

Видоје се врати према џипу и унесе се  Милоју у лице:

-Те две чланске карте су ми амајлија. Доносе ми срећу. Да није њих, био бих нико и ништа. Чувају ме од сваког зла и урока, али само када их држим заједно у левом џепу од кошуље-на срцу.

-Стварно?!

-Да. И не идем никуда, док их не пронађем и спарим их. Ако вам се толико жури да идемо на сплав, пођите и ви са мном да је заједно потражимо… Или идите без мене!

-Без тебе?! Таман посла! Тако би разбили страначко јединство! Сви за једног-један за све! Идемо и ми са тобом да је потражимо заједно! Ааааа…?-отворио Милоје уста, а оклева да заврши реченицу.

-Шта: „Ааааа“?

-А, ако је не нађемо? Шта, ако ти је испала негде ван зграде?

-О, томе не смем ни да мислим.

И тако, сви кретоше да по одајама демократског храма потраже изгубљену чланску карту. Ишли су редом по просторијама и детаљно их прегледали. Нађоше се тако испред врата иза којих је се чуо разговор.

-Љубинка и Марисав…- закључи Милоје.

-Љубинка… можда. Марисав- никако. Тај ти увек побегне пре краја радног времена.-рече Благоје.

-Ма, ко је да је…- рече Видоје, прогура се између њих двојице  и нагло отвори врата.

Од призора који им се указа пред очима, стадоше на вратима као окамењени.

-Ауууу…- зацвиле Милоје.

-Мајко мила- замуца Средоје.

-Господе Боже, убиј ме, ако још једном пијем „бетон“- зарече се Благоје и прекрсти се.

Једино Видоје не рече ништа, него се онесвести и паде на леђа колико је дуг.

Премијер се окрете према вратима и кроз загонетни осмех  хладним тоном рече:

-Уђите, господо, слободно. Немојте се плашити. Нисам дух. Питајте Љубинку. Љубинка, реците им!

-Није, није… Уђите- дозива их Љубинка унезверено, кроз зубе.

Сва тројица су неодлучни: размишљају да ли да беже или да остану.

-Уђите, уђите…- понавља премијер и премерава их погледом.

Стоје укочени, исколачених очију и отворених уста. Као да би рекли нешто, али су им се речи заглавиле у грлу. Ипак, Љубинкино присуство им даје наговештај да постоји шанса да пред њима није зао дух.

-Ућићемо, ућићемо… само да увучемо Видоја и да освестимо га.- одговарају у глас и гледају се унезверено.

-Ако, ако… Само полако. Треба ли Вам помоћ?

-Нека, нека! Сами ћемо… Да се се Видоје не би онесвестио поново… – замуцкује Милоје.

-Схватам, схватам…

Сва тројица се сагли око Видоја, дрмању га, раскопчавају кошуљу, дувају у њега и шапатом се консултују:

-Шта да радимо?

-Да бегамо…

-А, Видоје?

-Ко јебе Видоја!

-Па, што га освешћујемо, ако је „ко га јебе?!

-Да би добили на времену, идиоте!

-А, ако нас стигне?

-Стићи ће тебе, јер си дебео к’о свиња. Мене сигурно неће. Кад будем потрчао нећу стати до Северног пола: само да будем што даље од ове утваре!

-Ја дебео к’о свиња?

Премијер наслућује о чему причају:

-Господо, можете ли?

-Можемо, можемо!- сва тројица одговарају.

-Видим да Вам тешко иде…

-Ма, не! Управо се консултујемо да ли да Видоја поливамо млаком или хладном водом.- одговара Благоје.

-Знате, ми све одлуке на нивоу Главног одбора доносимо једногласно, али прво саслушамо шта кажу експерти.- додаје Средоје.

-А, ко је од Вас експерт?

-Благоје, господине Ђинђићу! Он је некад студирао медицину… Није завршио, али је студирао, таман толико да је стручан да освести Видоја. – објашњава Милоје.

-И?- обрати се премијер Благоју- Шта Ви, као експерт, предлажете?

-Поливање леденом водом! Савремена медицина то препоручује.

При помену препорученог третмана Видоје скочи као опарен:

-Леденом водом?! Иди, бре у пич… Ти ниси нормалан!

Милоје се излете:

-Види! Стварно делује и то без примене. А, ја мислио да си одвалио шта ти је прво пало на памет.

Премијер их посматра испод ока и иронично се смешка.

Видоје полако устаје и притом шапатом кроз стиснуте зубе говори:

-А, за оно „Ко јебе Видоја“ ћемо се разрачунати касније, кад са њим решимо ствар. – и очима показује у правцу повратника са оног света.

-Па, господо, сад кад сте се прибрали и освестили, изволите сести. Да смиримо страсти. – театрално рече премијер показујући руком у правцу слободних фотеља поређаних око великог стола.

Видоје, Милоје, Благоје и Средоје неодлучно гледају, час према столицама, час према вратима. Ипак, приђоше столицама и седоше, јер нису сигурни какве моћи има човек који седи испред њих.

Љубинка седи у фотељи, бледа к’о крпа, очију пуних суза и користећи то што седи иза премијерових леђа, покушава да мимиком да наговештај четворици придошлих о ономе што повратник са оног света намерава.

Њих четворица гледају, час у њу, час у премијера и нису сигурни ко им од њих двоје улива већи страх.

Премијер поче…

-Јесам ли Вас много уплашио, господо? Ако јесам-извињавам се!

Ћутке врте главама и покушавају да схвате шта им Љубинка сигнализира.

-Значи, нисам Вас много уплашио?

И даље врте главама и погледају у Љубинку.

-Па, је ли Вам драго, што сам поново међу Вама?

Прво се погледаше међусобно, па почеше сва четворица да одговарају, свако за себе, не чекајући да други заврши реченицу:

-Много! Много нам је драго!

-Их, што нам је драго-не можете да замислите!

-Па, видели сте да сам се онесвестио колико ми је драго што Вас поново видим.

-Ако хоћете, можемо и ми да се онесвестимо као Видоје. То што је се он онесвестио, а ми нисмо не значи да је њему драже него нама.

Повратник одмахну руком:

-Нека, нека! Довољно је то што је се један онесвестио. Видите… нећу да вас пуно задржавам. Замолио бих Вас, само, да обавестите остатак партијског врха да за сутра заказујем састанак.

-А, тема састанка ће бити…?- љубазно се искези Видоје.

-Чућете сутра. Само ви обавестите остале.

-Али, ако питају…- инсистирао је Видоје.

-Буууу-ааааа-хаааа!- Љубинка урликањем направи увертиру за хистерично плакање и нарицање- Хоће да преузме странку и смени цело страначко руководство! Бууу!

-Шта?!- пренуше се сва четворица

-Јесте! Рекао ми је и да ће избацити из странке све који су се учланили из користи. Свешће странку на хиљаду чланова. Јао, мајко, шта сам дочекала! Да ме смене сад кад је најлепше!

Премијер подругљиво гледа Љубинку преко рамена и баци понеки поглед на четворицу европејаца да види њихове реакције.

-Каже и да ће поново бити премијер и да ће очистити и судове и полицију…Буууу!  Да ће преиспитати целокупну приватизацију и да ће одузимати имовину онима који су покрали државу. И да ће погасити све владине агенције… Бууууааааа!

Срца четворице партијских колега напусти страх, а испуни их бес и мржња.

-Извините, молим Вас, господине Ђинђићу, је ли тачно ово што Љубинка говори?- Видоје се љутито наже, преко стола, уносећи се премијеру у лице.

-Јесте! Али, то је само део онога што намеравам да учиним. Остало ћете сазнати сутра.

-Да преузмеш странку и смениш цео врх?- узвикну Благоје. Више није био са премијером „на Ви“. Дошао је тренутак за „ти“.

-Господо, о свему томе на сутрашњем састанку- рече премијер устајући- Желим Вам лаку ноћ.

-Стани, бре, мало!- загрме Милоје- Шта ти, бре, замишљаш? Ко си ти? Дођеш, тек тако са оног света и хоћеш да смењујеш и мењаш како ти ‘оће. Још ти је мало да правиш чудо по странци, него би господин хтео и државу да мења!

Средоје уздахну, па дипломатским тоном прекиде Милоја:

-Људи, смирите се. Будимо разумни. Он не може да нас угрози- нема никакву функцију, а и званично је мртав. Нас не могу живи да смене, а камо ли мртви.

Званично се обрати незваном госту:

-Види, Ђинђићу, ово је Србија. У њој имаш случајеве да су живи људи грешком неких административаца проглашени мртвима, па не могу годинама да докажу да су живи: немају личну карту, немају пасош, здравствену књижицу, право гласа… Једноставно, не могу ништа. И умреће, а неће дочекати да докажу да су живи. Па, кад живи људи, не могу да докажу да су живи, чему се ти надаш? Вратио си се са оног света и сад би да учиниш нешто што си већ покушао, па си прошао како си прошао. Ми смо према теби испали људи: ожалили смо те, често те спомињемо и позивамо се на тебе, доделили смо ти булевар, а ти би да нас смењујеш. То је срамота. Него да се ти лепо вратиш одакле си и дошао. Ми нећемо никоме да причамо да си долазио и „ником ништа“.

Ђинђић одмахну главом:

-Хвала на понуди. Одбијам је. Видимо се на сутрашњем састанку. А, да ли могу или не могу да вас угрозим- то ћемо видети. Још једном- „Лаку ноћ.“

-Нећеш проклетињо!- узвикну Љубинка, бацајући се као рис на прермијера- Глогов колац ће да ради. Све филмове о Дракули сам одгледала…!

Али, схвативши у тренутку да нема глогов колац при руци, ошамари човека који јој руши сне и угрожава амбиције.

И, гле чуда! Премијер нестаде! Љубинка се стропошта на под, збуњено вичући:

-Шта би? Где је? Да му ја покажем ко је Љубинка.

Видоје, Милоје, Благоје и Средоје збуњено се згледаше и окреташе око себе…

А, кад схватише да га заиста више нема, настаде невиђено славље. Веће и бучније, него у Арени.

Ах, да! Заборавио сам Вам рећи остатак легенде…

Премијера (скоро) ништа неће моћи да заустави у намери да промени Србију, јер га небо шаље да помогне народу. Биће силан и ( скоро) нерањив. Једино га може поново убити и вратити на онај свет, шамар задат у сред његовог бившег кабинета у дану када Србија прославља неки велики државни успех, од стране руке која гланца портрет садашњег партијског вође.

Тако Вам је то.

Ако Вас растужује помисао да је судбину наше државе одредила једна чистачица, сетите се да је она, поред тога, и члан управног одбора НИС-а, заменик директора у Владиној агенцији за бројање до стоједан и назад и почасни доктор наука на једном приватном универзитету. Ни ми нисмо тиква без корена.